2. Мојсијева 16:4-36

Тада Господ рече Мојсију: „Ево, послаћу вам кишу хлеба с неба. Нека народ излази и скупља колико му је потребно за тај дан. Тако ћу их искушати да видим хоће ли следити мој Закон или не. Шестог дана нека донесу и припреме дуплу меру онога што скупљају сваког дана.“ Мојсије и Арон рекоше свим Израиљцима: „Увече ћете увидети да вас је Господ извео из Египта, а ујутро ћете видети Господњу славу, јер је Господ чуо како сте гунђали против њега. Ко смо ми да гунђате против нас?“ Мојсије продужи: „Увече ће вам Господ дати да једете меса, а ујутро хлеба до миле воље, јер је Господ чуо како му приговарате. Ви, наиме, не гунђате против нас, него против Господа.“ Мојсије рече Арону: „Реци свој израиљској заједници: ’Приступите Господу јер је чуо ваше гунђање!’“ Док је Арон говорио свој израиљској заједници, они се окрену према пустињи, и тада се појави у облаку слава Господња. Тада Господ рече Мојсију: „Чуо сам гунђање Израиљаца. Реци им овако: ’Увече ћете јести месо, а ујутро хлеба до миле воље. Тада ћете знати да сам ја Господ, ваш Бог.’“ Увече долете препелице и прекрију табор, а ујутро је роса била свуда око табора. Кад се слој росе дигао, површина пустиње је била покривена нечим ситним, пахуљастим, сличним мразу по земљи. Видевши то, Израиљци су питали једни друге: „Шта је ово?“, јер нису знали шта је то. Мојсије им рече: „То је хлеб који вам је Господ дао за храну.“ Ово вам је Господ заповедио: „Скупите онолико колико је свакоме довољно за храну. Узмите по гомер за сваког члана у своме шатору.“ Израиљци тако и учине. Неки су скупили више неки мање. Кад су измерили по гомер, ономе који је скупио више није преостало, а нити је недостајало ономе који је скупио мање; свако је скупио онолико колико му је било потребно. Мојсије им рече: „Нико да не оставља од тога до следећег јутра.“ Али они нису слушали Мојсија, него су оставили нешто од тога до сутра. Међутим, то се уцрвља и усмрди. Мојсије се разгневи на њих. То су скупљали свакога јутра, свако колико му је требало. Али чим би грануло сунце, мана би се истопила. Шестог дана су скупили два гомера по особи. Сви кнезови заједнице дођу и известе Мојсија о овоме. Мојсије им рече: „Господ је заповедио ово: ’Сутра је дан одмора, света субота Господу. Пеците и кувајте што год хоћете. Све што остане, склоните и чувајте за сутра.’“ Израиљци оставе то за сутра, како им је Мојсије заповедио. То им се није усмрдело, а није било ни црва у томе. Мојсије им рече: „Једите данас, јер је данас субота Господу. Данас нећете наћи ману на земљи. Скупљајте је шест дана, а седмога дана, у суботу, неће је бити.“ Ипак, десило се да су неки из народа и седмога дана изашли да је скупљају, али је нису нашли. Господ рече Мојсију: „Докле ћете одбијати да слушате моје заповести и законе? Држите на уму да вам је Господ дао суботу; зато вам и даје храну шестог дана за два дана. Свако нека остане где је; нека нико не излази из свога дома на седми дан.“ Тако се народ одмарао седмога дана. Израиљски народ је ту храну назвао маном. Била је као зрно коријандра; била је бела и имала је укус меденог колачића. Мојсије рече: „Ово је наредба коју је Господ издао: ’Напуните један гомер да се чува за ваша будућа поколења, да виде храну којом сам вас хранио у пустињи кад сам вас извео из Египта.’“ Мојсије рече Арону: „Узми једну посуду и стави у њу пун гомер мане, па је положи пред Господом, да се чува за будућа поколења.“ Арон је положио ману пред Сведочанство на чување, како је Господ заповедио Мојсију. Израиљци су се хранили маном четрдесет година, док нису ушли у земљу где су се населили. Маном су се хранили док нису дошли на границу хананске земље. (Гомер је десети део ефе.)