Књига проповедникова 2:1-11

Казао сам у свом срцу: „Хајде да опробам уживање, да добро уживам.“ Али, гле, и то је пролазно! За смех сам казао: „Будаласт је“; и за уживање: „Која му је сврха?“ Дубоко сам размишљао о задовољству тела у вину – док ми је срце мудрошћу вођено било – о прихватању безумља, док не откријем каква је корист људима од онога што раде под небесима за мало дана живота свога. Велике сам ствари себи направио: изградио сам куће, винограде засадио. Уредио сам вртове и паркове, у њима посадио разно воће. Направио сам језера са водом за натапање младе шуме. Довео сам слуге и слушкиње, поред оних који су ми припадали по рођењу у кући. Имао сам стоке, многа крда и стада, више од свих који су пре мене владали у Јерусалиму. Накупио сам и сребро, злато, благо од царева и околних области. Обезбедио сам певаче, певачице, уживања људска и многе жене. Постао сам моћан, узвисио сам се више од свих својих претходника у Јерусалиму, а и даље сам био мудар: Својим очима нисам ускратио ниједну жељу и срцу нисам ускратио ниједно уживање. Јер, срце се моје радовало у свим мојим подухватима и то ми је била награда за сав труд мој. А онда сам размишљао о свим својим делима које сам предузео својеручно, о труду који сам уложио. И гле, све је пролазно и јурење ветра, без користи под капом небеском!