Књига проповедникова 1:5-15

Сунце излази, сунце залази, жури на своје место одакле излази. Ветар иде на југ и кружи на север, ковитла ли ковитла, да се поново кружећи врати. Све реке у море теку, а море није пуно; и тамо одакле теку реке, враћају се да опет теку. Све је то заморно и нико то не може да искаже. Око се није нагледало и ухо се није заситило слушања. Јер шта се већ збило, опет ће да се збуде; и шта се радило, опет ће да се ради. Баш ништа ново нема под капом небеском. Зар има нечег да неко каже: „Види, ово је ново.“ Већ од давнина, пре нас тога је било. Нема сећања на оно прошло, као што нема сећања код оних који тек долазе на оно што још није дошло. Ја, проповедник, био сам цар израиљски у Јерусалиму. Елем, срцем сам се предао проучавању и мудром истраживању свега што се збива под небесима. А то је тегобан задатак који је Бог дао људима да се њиме баве. Посматрао сам сва дела која се чине под капом небеском – и гле – све је пролазно и јурење ветра! Оно што је криво не може да се исправи и оно чега нема не може да се изброји.

Besplatni planovi za čitanje i pobožosti koje se odnose na Књига проповедникова 1:5-15