Pesma nad pesmama 2:1-17

Ja sam šafran sa Sarona i ljiljan iz dolina. Kakav je ljiljan među trnjem, takva je voljena moja među devojkama. Kao stablo jabuke među šumskim drvećem, takav je voljeni moj među momcima. Za hladom njegovim čeznem, da sednem, da plodom njegovim osladim nepce svoje. Uneo me je u kuću vina, ljubav je njegova zastava nada mnom. Krepite me suvim grožđem, jabukama me osvežite, jer sam od ljubavi klonula. Levica mu je pod glavom mojom, a desnicom me grli. Ćerke jerusalimske, zaklinjem vas lanadima i košutama poljskim, ne budite i ne dižite moju ljubav dok joj se ne prohte. Čuj glasa voljenog moga! Evo, dolazi, poskakuje po brdima i gore preskače. Kao gazela i kao srndać moj je voljeni. Gle, eno ga stoji iza našeg zida, proviruje sa prozora, kroz rešetke gleda. A moj voljeni mi odgovori, reče mi: „Ustani, voljena moja, dođi, najlepša moja! Evo, zima je prošla i kiša uminu, prođe. Zemlja je procvetala, stiže vreme orezivanja, po našoj se zemlji čuje cvrkut grlice. Plodovi rani pupe na smokvinom stablu, vinogradi cvatu i mirisom odišu. Ustani i dođi, o, voljena moja, dođi!“ Golubice moja u raselini stene, zaklonjena u vrleti. Daj mi da ti vidim lice! Daj mi glasa da ti čujem, jer je glas tvoj meden i lice je tvoje ljupko. Lisice nam pohvatajte, lisičiće što satiru vinograde, jer naš je vinograd u cvatu. Moj je dragi moj i ja sam njegova, među ljiljanima on pase. Vrati se dok dan ne mine i senke ne iščile. Kao srna budi, o, voljeni moj, kao srndać na brdima što nas dele.