Knjiga o Ruti 1:6-14

Tada se Nojemina spremila da se sa svojim snahama vrati iz moavske zemlje. Čula je, naime, u moavskoj zemlji, da je Gospod milostivo pogledao na svoj narod i dao mu hrane. Izašla je iz mesta gde je živela, pa je sa svoje dve snahe krenula na put da se vrati u Judinu zemlju. Tada je Nojemina rekla svojim dvema snahama: „Vratite se svaka domu svoje majke. Neka vam Gospod iskaže milost, kao što ste vi učinile pokojnicima i meni. Neka Gospod da svakoj od vas da nađe počinka u domu svoga muža.“ Onda ih je poljubila. One na to briznuše u glasan plač i rekoše joj: „Ne, vratićemo se s tobom k tvome narodu.“ Nojemina reče: „Vratite se, ćerke moje. Zašto biste išle sa mnom? Imam li još sinova u utrobi da vam budu muževi? Stoga se vratite, ćerke moje, idite. Ja sam suviše stara za udaju. Čak i da kažem sebi: ’Ima još nade za mene’, pa se još ove noći udam i rodim sinove, zar biste čekali dok odrastu? Zar biste zbog njih ostale neudate? Ne, ćerke moje, moja je muka veća nego vaša, jer se ruka Gospodnja podigla na mene.“ One opet briznuše u glasan plač. Orfa se, zatim, poljupcem oprostila od svoje svekrve, a Ruta je ostala s njom.