Psalmi 18:1-15

Volim te, Gospode, moja snago. Gospode, steno moja, tvrđavo moja, izbavitelju moj. Moj Bog je meni stena, gde zaklon nalazim. Štite moj, rože mog spasenja, zaklone moj, utočište moje! Prizvaću Gospoda slave predostojnog, i on će me spasti od mojih dušmana. Smrtna su se užad splela oko mene, užasnut sam razornim rekama. Užad su me Sveta mrtvih opkolila, smrt me vreba sa svojim zamkama. U nevolji zavapih Gospodu, i povikah ka Bogu svojemu. Iz svog hrama glas je moj čuo, moj vapaj stiže do njega, do njegovih ušiju. Tad se zemlja uzdrma, zatrese, zadrhtaše temelji planina, stresoše se zbog njegovog gneva. Dim se diže njemu iz nozdrva, oganj plamti iz njegovih usta, žar ugljeni iz njega izbija. On nebesa presavi i siđe, pod nogama gusta mu je tama. Heruvima uzjaha, polete, i zaplovi na krilima vetra. Od tame načini oko sebe šator, senicu za sebe od tamnih voda i od oblaka tamnih. Od sjaja pred njim prođoše oblaci, pljušti grad i ugalj užareni. Tada Gospod zagrme s nebesa, razleže se glas Svevišnjega, grad i ugalj užareni. Strele svoje odape i dušmane rasu, bljesnu munjama, u pometnju ih baci. Kad si Gospode počeo da karaš, kad ti dah iz nozdrva planu, doline se vodne pokazaše, otkriše se temelji sveta.