Psalmi 139:1-16

O, Gospode, ti me proničeš i tebi sam poznat! Znaš me i kad sedim i kad stojim, poznaješ mi misli izdaleka. Posmatraš me dok hodam, dok ležim, i svestan si svih mojih puteva. Elem, još mi reči na jeziku nema, a ti, eto, o, Gospode, poznaješ baš svaku! Obuhvataš me i spreda i straga, ruku svoju na mene polažeš. Čudesno mi je to saznanje, uzvišeno, nemoćan sam da ga shvatim! Od tvog Duha gde da odem? Od tvog lica kuda da pobegnem? Dignem li se do nebesa – ti si tamo; spustim li se u Svet mrtvih – i tamo si! Vinem li se zorinim krilima i preselim na kraj mora; i tamo me ruka tvoja vodi, pridržava me desnica tvoja. Sve i da kažem – „Tama će me svakako prekriti, svetlo oko mene ko noć će postati“ – od tebe me ni tama ne skriva i noć poput dana sija, jer i tama ti je kao svetlo! Da, ti si mi nutrinu stvorio, satkao me u utrobi majke moje! Hvaliću te što sam takav sazdan, zapanjujuće divan, što su ti dela čudesna; a duša je moja toga dobro svesna. Moje kosti tebi nisu sakrivene bile, dok sam bio stvaran na tajnome mestu; dok sam bio oblikovan u dubini zemlje. Oči su me tvoje ko zametak gledale; u tvojoj su knjizi zapisani dani moji određeni, a da još ni jedan od njih postojao nije!