Psalmi 139:1-12

O, Gospode, ti me proničeš i tebi sam poznat! Znaš me i kad sedim i kad stojim, poznaješ mi misli izdaleka. Posmatraš me dok hodam, dok ležim, i svestan si svih mojih puteva. Elem, još mi reči na jeziku nema, a ti, eto, o, Gospode, poznaješ baš svaku! Obuhvataš me i spreda i straga, ruku svoju na mene polažeš. Čudesno mi je to saznanje, uzvišeno, nemoćan sam da ga shvatim! Od tvog Duha gde da odem? Od tvog lica kuda da pobegnem? Dignem li se do nebesa – ti si tamo; spustim li se u Svet mrtvih – i tamo si! Vinem li se zorinim krilima i preselim na kraj mora; i tamo me ruka tvoja vodi, pridržava me desnica tvoja. Sve i da kažem – „Tama će me svakako prekriti, svetlo oko mene ko noć će postati“ – od tebe me ni tama ne skriva i noć poput dana sija, jer i tama ti je kao svetlo!