Psalmi 104:1-35

Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda! O, Gospode, o, moj Bože, ti si od svih veći; odenut si i sjajem i slavom! Svetlošću je kao plaštom zaogrnut, kao šator prostireš nebesa. Grede gornjih odaja svojih u vode polaže, oblake u kočije svoje preže, na krilima vetra jezdi. On svoje anđele čini vetrovima, i svoje sluge ognjenim plamenovima. On je zemlju postavio na njene temelje, u veke vekova neće se pomaći. Dubinama si je pokrio kao pokrivačem, a vode su joj bile nad gorama. Povlače se od prekora tvoga, odtekle su od tutnjave groma tvoga – kada su se gore digle i doline slegle – tamo gde si im i odredio mesto; ne prelaze među što si im stavio, vratiti se neće da zemlju prekriju. Ti izvore šalješ dolinama da poteku među planinama. Oni poje svaku poljsku zverku i žeđ gase divljim magarcima. Nebeske se ptice kraj njih gnezde i pevaju u rastinju. Iz gornjih odaja svojih natapaš gore i zemlja je puna ploda dela tvojih. Ti činiš da za stoku trava raste, bilje što ga čovek obrađuje, da bi zemlja urodila hlebom; i vino što čoveku razgaljuje srce, ulje što lice ozari i hleb što hrani čoveku srce. Gospodnja su stabla nalivena, kedrovi što ih je usadio na Livanu; na njima se ptice gnezde, u čempresima roda im se skući. Na visokim gorama žive divokoze, a kamenjari damanima utočište daju. On je mesec načinio da se meri vreme, a i sunce zna kada da zađe. Ti spuštaš tamu i noć biva, pa izmile sve šumske živuljke. Lavovi za plenom riču tražeći od Boga za sebe hranu. Kad sunce zarudi oni se okupe u jazbini svojoj i ležu. A čovek ide za poslom svojim i radi do večeri. O, Gospode, kako je mnogo dela tvojih! Svako si od njih učinio mudro i tvojih je stvorenja puna zemlja! Eno mora, velikog i širokih obala, vrve od bezbrojnih stvorenja, životinja malih i velikih; Po njemu brodovi brode i Levijatan koga si načinio u njemu igra. Svi oni čekaju tebe da im na vreme daš ono što jedu. Ti im daješ i oni to sakupe; ti otvaraš ruku svoju i oni su siti dobra. Kad sakriješ lice svoje oni se prepadnu; kad im uzmeš dah, oni skapavaju i ponovo idu u prašinu. Kad im pošalješ svoj dah oni nastaju; ti obnavljaš lice zemlje. Nek doveka bude slava Gospodnja! Nek delima svojim raduje se Gospod! On u zemlju gleda i ona se trese; on dotiče gore i one se dime. Kroz svoj život pevaću Gospodu, dok me ima Boga moga proslavljaću! Ugodne mu bile misli moje, a ja ću da se radujem u Gospodu. Nek grešnici nestanu sa zemlje i zlobnika neka više nema!