Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda!
O, Gospode, o, moj Bože, ti si od svih veći;
odenut si i sjajem i slavom!
Svetlošću je kao plaštom zaogrnut,
kao šator prostireš nebesa.
Grede gornjih odaja svojih u vode polaže,
oblake u kočije svoje preže,
na krilima vetra jezdi.
On svoje anđele čini vetrovima,
i svoje sluge ognjenim plamenovima.
On je zemlju postavio na njene temelje,
u veke vekova neće se pomaći.
Dubinama si je pokrio kao pokrivačem,
a vode su joj bile nad gorama.
Povlače se od prekora tvoga,
odtekle su od tutnjave groma tvoga –
kada su se gore digle i doline slegle –
tamo gde si im i odredio mesto;
ne prelaze među što si im stavio,
vratiti se neće da zemlju prekriju.
Ti izvore šalješ dolinama
da poteku među planinama.
Oni poje svaku poljsku zverku
i žeđ gase divljim magarcima.
Nebeske se ptice kraj njih gnezde
i pevaju u rastinju.
Iz gornjih odaja svojih natapaš gore
i zemlja je puna ploda dela tvojih.
Ti činiš da za stoku trava raste,
bilje što ga čovek obrađuje,
da bi zemlja urodila hlebom;
i vino što čoveku razgaljuje srce,
ulje što lice ozari
i hleb što hrani čoveku srce.
Gospodnja su stabla nalivena,
kedrovi što ih je usadio na Livanu;
na njima se ptice gnezde,
u čempresima roda im se skući.
Na visokim gorama žive divokoze,
a kamenjari damanima utočište daju.
On je mesec načinio da se meri vreme,
a i sunce zna kada da zađe.
Ti spuštaš tamu i noć biva,
pa izmile sve šumske živuljke.
Lavovi za plenom riču
tražeći od Boga za sebe hranu.
Kad sunce zarudi
oni se okupe u jazbini svojoj i ležu.
A čovek ide za poslom svojim
i radi do večeri.
O, Gospode, kako je mnogo dela tvojih!
Svako si od njih učinio mudro
i tvojih je stvorenja puna zemlja!
Eno mora, velikog i širokih obala,
vrve od bezbrojnih stvorenja,
životinja malih i velikih;
Po njemu brodovi brode
i Levijatan koga si načinio u njemu igra.
Svi oni čekaju tebe
da im na vreme daš ono što jedu.
Ti im daješ
i oni to sakupe;
ti otvaraš ruku svoju
i oni su siti dobra.
Kad sakriješ lice svoje
oni se prepadnu;
kad im uzmeš dah, oni skapavaju
i ponovo idu u prašinu.
Kad im pošalješ svoj dah oni nastaju;
ti obnavljaš lice zemlje.
Nek doveka bude slava Gospodnja!
Nek delima svojim raduje se Gospod!
On u zemlju gleda i ona se trese;
on dotiče gore i one se dime.
Kroz svoj život pevaću Gospodu,
dok me ima Boga moga proslavljaću!
Ugodne mu bile misli moje,
a ja ću da se radujem u Gospodu.
Nek grešnici nestanu sa zemlje
i zlobnika neka više nema!