Priče Solomonove 7:1-27

Sine moj, drži se mojih reči i zapovesti mojih, u sebi ih čuvaj. Moje zapovesti čuvaj i živećeš, pouku moju ko zenicu svoga oka. Veži ih oko prstiju svojih, upiši ih na ploču srca! Mudrosti kaži „Sestro moja!“ i „rođenom“ pronicljivost zovi; da te čuvaju od žene tuđinke, od preljubnice slatkorečive. Elem, na prozoru kuće svoje, kroz rešetke gledao sam, posmatrao sam lakoverne i među mladićima zapazio bezumnoga momka. Prolazio je ulicom, pored njenog ugla i išao prema njenoj kući, potkraj dana, kad je sumrak, usred noći i pomrčine. I gle, presrete ga žena u odeći bludnice i prevejanog srca; napadna, jogunasta, noge je u kući ne drže; sad je na ulici, sad je na trgu, na svakom ugla vreba u zasedi. I zgrabi ga, poljubi ga bez stida na licu i reče mu: „Imam kući meso žrtava mira, jer sam danas ispunila zavete svoje. Zato sam izašla da te sretnem, baš tebe da tražim. I našla sam te. Svoj sam krevet ukrasila zastorima, šarenim lanom iz Egipta; smirnom, alojom i cimetom ležaj sam namirisala. Dođi! Do jutra se opijajmo ljubavlju svojom. Hajde da se nauživamo u ljubavi! Jer muž nije u kući svojoj, na daleki put je otišao; sa sobom je poneo kesu s novcem i neće doći kući do dana punog meseca.“ Tako ga je namamila svojom uverljivom pričom, nagovorila ga svojim zavodljivim usnama. I on je odmah krenuo za njom, kao vo na klanje išao je i kao bezumnik okovan za kaznu; dok mu strela ne probode jetru, kao ptica što u zamku srlja on i ne zna da tu glavu gubi. Zato me poslušajte, sinovi, i pazite na ono što vam govorim! Neka ti srce ne zastrani na puteve njene i ne lutaj po njenim stazama. Jer mnoge smrtno ranjene je oborila i nema broja ljudima koje je pobila. Kuća je njena na putevima za Svet mrtvih, a oni silaze u odaje smrti.