Priče Solomonove 25:13-28

Kao studen snega na dan žetve je verni glasnik onom ko ga šalje – osvežava dušu svoga gospodara. Poput oblaka i vetra bez kiše čovek je što se hvali darom nedarovanim. Strpljivošću se nagovara vladar, a i jezik blagi može kost da slomi. Kad nađeš med, jedi dok se ne najedeš, jer ćeš ga povratiti ako se prejedeš. Neka ti je noga retko u kući bližnjeg tvoga, da te se ne zasiti i ne zamrzi te. Poput buzdovana, mača i strele oštre je čovek koji svedoči protiv bližnjeg svoga, a lažov je. Zub pokvaren i klecava noga je poverenje u izdajnika u danu nevolje. Kao čovek što haljinu skida po zimskome danu i kao sirće na šalitri, takav je onaj koji pesme peva srcu žalosnome. Ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga, i ako je žedan, napoj ga vodom. Jer ako tako činiš, zgrnućeš žar ugljeni na njegovu glavu, a Gospod će da ti plati. Severac kišu donosi, a jezik ogovarački srdita lica. Bolje je sedeti na uglu krova nego sa ženom svadljivom u zajedničkoj kući. Što je studena voda duši iznurenoj, to je dobra vest iz daleke zemlje. Zamućen izvor i bunar zarušeni je pravednik što tetura pred nepravednikom. Nije dobro preždrati se meda i ljudima na čast nije da čast svoju traže. Grad provaljen i bez zida je čovek koji ne zna sebe samog da obuzda.