Knjiga Nemijina 2:1-9

Bilo je to meseca nisana dvadesete godine cara Artakserksa. Pred njim je bilo vino i ja sam uzeo to vino i dao ga caru. I nikada ranije nisam bio tužan pred njim. Car mi reče: „Zašto ti je lice tužno? Da nisi bolestan? To nije ništa nego neka tuga srca.“ A ja sam se jako uplašio i rekao caru: „Neka je car živ doveka! Kako da mi lice ne bude žalosno kada je opustošen grad gde su grobovi mojih predaka, a vrata su mu ognjem spaljena?“ Reče mi car: „Dakle, šta želiš?“ A ja sam se pomolio Bogu nebeskom i odgovorio caru: „Ako car nađe za dobro i ako mu je po volji tvoj sluga pred tobom, onda me pošalji u Judu, u grad gde su grobovi mojih predaka i ja ću da ga obnovim.“ Car me je – dok je carica sedela pored njega – pitao: „Dokle ćeš biti na putu i kada ćeš da se vratiš?“ Caru je to bilo po volji, pa me je poslao, a ja sam mu rekao za vreme. Još sam kazao caru: „Ako je caru po volji, neka mi da pisma za upravitelje područja preko reke, kako bi me pustili da prođem dok ne dođem u Judu. I pismo za Asafa, čuvara careve šume, da bi mi dao drva, kako bi se napravile grede za vrata utvrđenja, koje pripada Domu, za gradski zid i za kuću u kojoj ću biti.“ Car mi ih je dao jer je dobra ruka moga Boga bila nada mnom. Tako sam otišao upraviteljima područja preko reke i dao im careva pisma. Car je još sa mnom poslao vojne zapovednike i konjanike.