Luka 1:1-80

Pošto su već mnogi preduzeli da opišu događaje koji su se ispunili među nama, onako kako su nam preneli oni koji su od početka bili očevici i sluge Božije reči, stoga sam i ja smatrao za shodno, pošto sam sve podrobno od početka ispitao, da ti to napišem po redu, uvaženi Teofile, da se uveriš u verodostojnost onoga čemu si poučen. U vreme kada je car Irod vladao nad Judejom, bio je jedan sveštenik po imenu Zaharija. On je pripadao Avijinom redu. Žena mu je vodila poreklo od Arona. Zvala se Jelisaveta. Oboje su bili pravedni pred Bogom, besprekorno živeći po zapovestima i zahtevima Gospodnjim. Dece nisu imali, jer je Jelisaveta bila nerotkinja, a oboje su već bili u poodmaklim godinama. Jednom je Zaharija, po redosledu svog reda, vršio službu u hramu pred Bogom. On je, po svešteničkom običaju, kockom bio izabran da uđe u hram Gospodnji i prinese kad. Dok se kad prinosio, mnogo naroda se molilo u predvorju. Tada se pojavi anđeo Gospodnji i stade s desne strane kadionog žrtvenika. Zaharija se uznemiri i silno se prepadne ugledavši anđela. Anđeo mu reče: „Ne boj se, Zaharija! Tvoja molitva je uslišena. Tvoja žena Jelisaveta će ti roditi sina, i ti ćeš mu dati ime ’Jovan’. On će ti biti na radost i veselje i mnogi će se radovati njegovom rođenju. Jer, on će biti veliki pred Gospodom. On neće piti ni vina, ni žestoka pića, a Duhom Svetim biće ispunjen još u majčinoj utrobi. Mnoge će Izrailjce okrenuti Gospodu, njihovom Bogu. Stupaće kao vesnik pred Gospodom, u Ilijinom duhu i sili; da izmiri očeve sa sinovima i da vrati neposlušne na put razboritosti pravedničke, te da pripremi narod za Gospoda.“ Zaharija reče anđelu: „Po čemu ću to znati? Ja sam, evo, star čovek, a i moja žena je već zašla u godine.“ Anđeo mu odgovori: „Ja sam Gavrilo koji stojim u Božijem prisustvu. Bog me je poslao da govorim s tobom i da ti saopštim ovu radosnu vest. Budući da nisi poverovao mojim rečima, zanemećeš i nećeš moći da govoriš sve do dana kada će se ovo dogoditi. Ovo će se ispuniti u pravo vreme.“ A narod koji je čekao Zahariju, čudio se što se on tako dugo zadržao u hramu. Kada je Zaharija izašao iz hrama, nije mogao da im govori. Oni su onda shvatili da je imao viđenje u hramu. Davao im je znakove; nije mogao da govori. Kad je isteklo vreme njegove službe, Zaharija se vratio kući. Nešto nakon toga, njegova žena Jelisaveta zatrudni. Krila se pet meseci, govoreći: „Ovo je Gospod učinio za mene u vreme kada mu se svidelo da ukloni moju sramotu pred ljudima.“ A šestog meseca, Bog pošalje anđela Gavrila u galilejski grad Nazaret devojci po imenu Marija. Ona je bila isprošena za čoveka koji se zvao Josif, poreklom iz loze cara Davida. Došavši k njoj, rekao je: „Raduj se, ti kojoj je iskazana milost! Gospod je s tobom!“ Marija se smete na te reči i poče da razmišlja: kakav je ovo pozdrav? Anđeo nastavi: „Ne boj se, Marija, jer si našla milost pred Bogom. I evo, zatrudnećeš i rodićeš sina, pa ćeš mu dati ime ’Isus’. On će biti silan i zvaće ga ’Sin Svevišnjega’. Njemu će Gospod Bog predati presto njegovoga oca Davida. On će doveka vladati nad potomstvom Jakovljevim i njegovom Carstvu neće biti kraja.“ Marija upita anđela: „Po čemu ću to znati, kad još nisam udata?“ Anđeo joj odgovori: „Duh Sveti će sići na tebe i sila Svevišnjeg će te oseniti. Zato će to dete biti sveto i zvaće se ’Sin Božiji’. A evo i tvoja rođaka Jelisaveta nosi sina u svojoj starosti. Ona je već u šestom mesecu, a nju su nazivali nerotkinjom. Bogu ništa nije nemoguće.“ Marija reče: „Evo služiteljke Gospodnje, neka mi bude kako si rekao.“ Anđeo tada ode od nje. Tih dana, Marija se spremi i žurno ode u grad Judin. Ušla je u Zaharijinu kuću i pozdravila Jelisavetu. Kad je Jelisaveta čula Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi i Sveti Duh je ispuni, te ona uskliknu: „O, najblagoslovenija među ženama, blagosloven je plod utrobe tvoje! Čime sam to zaslužila da majka moga Gospoda dođe k meni? Jer, čim sam čula tvoj pozdrav, od radosti zaigra dete u mojoj utrobi. Blažena je ona koja je poverovala da će se ispuniti što joj Gospod reče.“ Onda Marija reče: „Veliča duša moja Gospoda, veseli se duh moj Bogu, mome Spasitelju, jer pogleda na poniznost svoje sluškinje. Evo, od sada će me svi naraštaji zvati blaženom; jer velika je dela Svesilni učinio po meni, sveto je ime njegovo! Milost je njegova nad onima što ga poštuju, od kolena do kolena. Moćna dela učini mišicom svojom, rastera uznosite što su puni sebe, zbaci vladare sa prestola i uzvisi ponižene, gladne nasiti dobrima, a bogate bez ičega otpusti. Pridiže Izrailja, slugu svoga, setivši se svoga milosrđa, kako reče precima našim, Avrahamu i njegovom potomstvu doveka.“ Marija ostade sa Jelisavetom oko tri meseca, pa se vrati svojoj kući. Dođe vreme da Jelisaveta rodi, i ona rodi sina. Njeni susedi i rođaci su čuli da joj je Gospod bio veoma milostiv, pa su se radovali sa njom. Osmoga dana dođu da obrežu dete. Hteli su da mu daju očevo ime – Zaharija, ali majka reče: „Nikako, ime će mu biti Jovan!“ Oni joj rekoše: „Ali, u tvojoj rodbini niko ne nosi to ime.“ Onda znakovima upitaju oca da kaže kako bi on hteo da se dete zove. Zaharija zatraži tablicu i napiše: „Njegovo ime je Jovan.“ Svi su se tome čudili. Odjednom, Zaharija poče da govori i da proslavlja Boga. Strah je obuzeo sve njihove susede, tako da se ovo pročulo po celom gorskom kraju Judeje. Svi koji su ovo čuli, razmišljali su o tome pitajući se: „Šta će biti sa ovim detetom?“ Jer je ruka Gospodnja bila sa njim. A Zaharija, otac Jovanov, ispunjen Svetim Duhom, poče da prorokuje: „Blagosloven da je Gospod, Bog Izrailjev, što dođe među svoj narod i otkupi ga. Podiže nam silnoga Spasitelja, od roda Davidova, sluge svoga, kako obeća davno preko svojih svetih proroka: da nas spase od naših dušmana i od ruku onih koji nas mrze; da će iskazati milost precima našim i setiti se svoga svetog saveza, po zakletvi datoj praocu našem Avrahamu, da će nam dati: da mu bez straha služimo, od dušmanske ruke izbavljeni, živeći sveto i pravedno pred njim u sve dane naše. A ti, dete moje, zvaćeš se ’prorok Svevišnjega’, jer ćeš ići pred Gospodom da pripremiš puteve za njega. Ti ćeš dovesti do spoznaje njegov narod da je spasenje u oproštenju njihovih greha, po milostivom srcu Boga našega, od kojeg će nam doći svetlost zore sa visine, da obasja one što žive u tami i pod senkom smrti borave, i da naše stope na put mira usmeri.“ Kada je dečak odrastao i duhovno ojačao, otišao je da živi u pustinji, sve do dana kada se pojavio u javnosti izrailjskog naroda.