Knjiga Isusa Navina 22:1-34

Tada Isus pozva Ruvimovce, Gadovce i polovinu Manasijinog plemena i reče im: „Izvršili ste sve što vam je zapovedio Mojsije, sluga Gospodnji, i poslušali ste me u svemu što sam vam zapovedio. Niste napustili vašu braću tokom ovih mnogih godina sve do današnjega dana, nego ste verno vršili zapovest Gospoda, Boga svojega. A sada je Gospod, Bog vaš, dao počinak vašoj braći kao što vam je obećao. Zato se vratite u svoje šatore, u zemlju gde je vaš posed, koji vam je Mojsije, sluga Gospodnji, dao s druge strane Jordana. Samo dobro pazite da vršite zapovest i Zakon koji vam je dao Mojsije, sluga Gospodnji: da volite Gospoda, Boga svoga, da sledite sve njegove puteve, da držite njegove zapovedi, da prionete uz njega i da mu služite svim srcem i svom dušom.“ Isus ih je, zatim, blagoslovio i otpremio, i oni odoše u svoje šatore. Mojsije je polovini Manasijinog plemena bio dao zemlju u Vasanu, a drugoj polovini je Isus dao zemlju zapadno od Jordana, s njihovom braćom. I njih je Isus poslao u njihove šatore, nakon što ih je blagoslovio. Rekao im je: „Vratite se u svoje šatore sa velikim blagom, sa veoma brojnom stokom, sa srebrom, zlatom, bronzom i gvožđem, i veoma mnogo odeće. Podelite plen svojih neprijatelja sa svojom braćom.“ Tako su se sinovi Ruvimovi, sinovi Gadovi i polovina Manasijinog plemena rastali od naroda izrailjskog u Silomu u zemlji hananskoj, da se vrate u galadsku zemlju, na svoj posed koji su zauzeli na zapovest Gospodnju, preko Mojsija. Kad su došli u Gelilot jordanski, u hananskoj zemlji, sinovi Ruvimovi, sinovi Gadovi i polovina Manasijinog plemena podigoše veliki i naočit žrtvenik na Jordanu. Izrailjci su čuli da se govori: „Eno, podigli sinovi Ruvimovi, sinovi Gadovi i polovina Manasijinog plemena, žrtvenik prema zemlji hananskoj, u Gelilotu jordanskom, preko puta Izrailjaca.“ Kad su, dakle, Izrailjci to čuli, skupila se cela zajednica Izrailjaca u Silomu da zarate protiv njih. Izrailjci pošalju sinovima Ruvimovim, sinovima Gadovim, i polovini Manasijinog plemena u zemlju Galad, sveštenika Finesa, sina Eleazarovog i deset knezova sa njim, po jednog kneza za rod iz svakog Izrailjevog plemena. Svaki od njih je bio glavar rodova među hiljadama Izrailjevim. Dođu oni k sinovima Ruvimovim, sinovima Gadovim i polovini Manasijinog plemena u zemlji Galad i saopšte im: „Ovako kaže cela zajednica Gospodnja: ’Šta znači ovo neverstvo koje ste počinili protiv Boga Izrailjevog? Zar ste se odvratili od Gospoda izgradivši sebi žrtvenik i odmetnuvši se danas od Gospoda? Zar nam nije dosta krivice fegorske od koje se nismo očistili sve do dana današnjeg, i radi koje je došao pomor na zajednicu Gospodnju? A vi ste se danas odvratili od Gospoda! Kad ste se vi danas pobunili protiv Gospoda, neće li koliko sutra planuti njegov gnev protiv cele zajednice Izrailjeve? Ako se zemlja vašeg poseda opoganila, a vi pređite u zemlju Gospodnjeg poseda, gde boravi Prebivalište Gospodnje, pa delite zemlju sa nama. Samo se ne odmećite od Gospoda i od nas gradeći sebi žrtvenik mimo žrtvenika Gospoda, Boga našega. Nije li se Ahan, sin Zarin, teško ogrešio uzevši ono što je zabranjeno, pa je planuo gnev protiv cele zajednice Izrailjeve? Nije, dakle, samo on umro za svoju krivicu.’“ Sinovi Ruvimovi, sinovi Gadovi i polovina Manasijinog plemena odgovore glavarima porodica Izrailjevih: „Gospod, Bog Svevišnji! Gospod, Bog Svevišnji! On zna, a i Izrailj neka zna: ako smo se odmetnuli od Gospoda, ili ako smo mu bili neverni, nemojte nas poštedeti danas. Ako smo podigli žrtvenik da se odvratimo od Gospoda, i ako smo ga podigli da prinosimo žrtve svespalnice i žrtve mira, neka nam Gospod sudi! Učinili smo ovo od brige. Rekli smo: ’Danas-sutra će vaši sinovi reći našim: „Šta vi imate s Gospodom, Bogom Izrailjevim? Gospod je odredio Jordan za granicu između nas i vas, sinova Ruvimovih i sinova Gadovih. Vi nemate dela sa Gospodom.“’ Tako bi vaši sinovi mogli da učine da naši sinovi prestanu da služe Gospodu. Zato smo rekli: ’Hajde da podignemo sebi žrtvenik, ali ne za svespalnice i klanice’, nego da on bude svedočanstvo između vas i nas, i između naših naraštaja posle nas, da ćemo služiti Gospodu u njegovom prisustvu sa našim žrtvama svespalnicama, klanicama i žrtvama mira. Tako vaši sinovi neće moći da kažu jednog dana našim sinovima: ’Vi nemate dela sa Gospodom.’ Rekosmo: ’Ako to jednog dana budu rekli nama ili našim potomcima, mi ćemo im reći: „Pogledajte ovu građevinu – vernu predstavu žrtvenika Gospodnjeg! Njega su naši preci podigli, ne za svespalnice i za klanice, nego za svedočanstvo između nas i vas.“’ Daleko bilo od nas da se odmećemo od Gospoda i da se odvraćamo od njega gradeći žrtvenik za svespalnice i klanice mimo žrtvenik Gospoda, Boga našega, koji je pred njegovim Prebivalištem.“ Kad su Fines sveštenik, knezovi zajednice i glavari porodica Izrailjevih, koji su bili s njim, čuli reči koje su izgovorili sinovi Ruvimovi, sinovi Gadovi i sinovi Manasijini, bilo im je po volji. Tada reče Fines sveštenik, sin Eleazarov, sinovima Ruvimovim, sinovima Gadovim i sinovima Manasijinim: „Danas smo poznali da je Gospod među nama, jer niste počinili ovo neverstvo protiv Gospoda. Tako ste izbavili Izrailjce od ruke Gospodnje.“ Zatim su se Fines sveštenik, sin Eleazarov, i knezovi vratili od sinova Ruvimovih i sinova Gadovih iz zemlje Galad u zemlju hanansku k Izrailjcima, i podneli im izveštaj. Odgovor se svideo Izrailjcima, pa su blagosiljali Boga. Nisu više govorili o tome da krenu u rat protiv njih da unište zemlju u kojoj žive sinovi Ruvimovi i sinovi Gadovi. Sinovi Ruvimovi i sinovi Gadovi nazvaše žrtvenik „Svedočanstvo“, jer rekoše: „Ovo je svedočanstvo među nama da je Gospod naš Bog.“