Knjiga o Jovu 41:1-17

Ne divlja li kada ga probudiš? A ko je taj što bi pred mene da stane? Zar mi je ko ikada dao šta, da bi mu ja to vratio? Pa sve je moje pod nebesima! O udovima njegovim ja da ćutim neću, ni o njegovoj snazi, ni o skladu njegovog tela. Ko će da mu razotkrije površinu njegove odeće? Dupli oklop ko da mu probije? Ko bi da mu čeljusti razjapi kada je strava oko njegovih zuba? Leđa su mu od nizova krljušti poređanih i čvrsto spojenih. Prijanjaju jedna uz drugu, ni vazduh među njima ne prolazi. Spojene su među sobom, jedna drugu drže, razmaka nemaju. Kad on kine, ko da munja sine; oči mu se crvene ko zora. Plamen mu iz usta suklja, žeravice vatrene vrcaju. Para mu se diže iz nozdrva, ko kotao ključa i preliva. Svojim dahom ugalj raspiruje, iz ždrela mu vatra plamti. Njemu snaga počiva u šiji, ispred njega nastupa strahota. Nabori mu na telu prijanjaju, čvrsti su i nepomični. Srce mu je kao kamen tvrdo, tvrdo mu je kao donji žrvanj. Kad se digne, zastrepe delije, pred lomnjavom odstupaju. Ko ga mačem i dohvati – ništa mu ne vredi – tako i kopljem, strelom ilʼ ostvama.