Knjiga o Jovu 31:1-36

Sa očima svojim savez sam sklopio, pa kako bih onda zagledao devojku? Pa šta to onda Bog odozgo deli? Kakvo je sa visina nasledstvo Svemoćnog? Nije li to propast za zlotvora i nesreća za pokvarenjaka? Ne vidi li on puteve moje, zar ne broji sve moje korake? Ako sam se družio s lažovima, ako mi je noga žurila ka obmani; neka me izmeri na tasovima tačnim, nek čestitost moju Bog otkrije. Ako je moj korak zašao sa puta, srce moje povelo se za mojim očima, za ruke mi prionula ljaga; tad nek žanjem, a drugi nek jede, nek se moja letina počupa. Ako li je žena srce mi zavela, ako sam bližnjeg svoga na ulazu vrebao; nek tad drugom moja žena melje, u postelji drugih neka bude. Ali to bi bila gadost, baš krivica za osudu! Da, bila bi to vatra koja guta sve do truleži mrtvih i spaljuje svu letinu moju. Elem, ako sam se oglušio na tužbu sluškinje svoje ili sluge svoga, kada su se parničili sa mnom; šta bih uradio kada bi Bog ustao, kad bi mi račun zatražio? Šta li bih mu tada uzvratio? Nije li onaj što me sazdao u utrobi i njih sazdao? Zar nas nije jedan isti načinio u stomaku? Ako sam se oglušio na želju siromaha i rasplakao oči udovici; ako sam svoj zalogaj hleba jeo u samoći, a siroče nije uzelo od njega – jer je uz mene raslo kao uz oca još od mladosti moje, a udovici sam pomagao još od kako me majka rodila – ako sam video stradalnika neodevenog, ako nisam zaodenuo ubogog; ako me bedra njegova blagosiljala nisu, ako se runom ovaca mojih utoplio nije; ako sam odmahnuo rukom protiv siročeta, a znao sam da na sudu mogu da pomognem; neka mi ruka iz ramena otpadne i nek mi se šaka prelomi u zglobu! Jer, drhtao sam od Božije strahote, pred njegovim veličanstvom ne bih to činio. Ako sam se u zlato uzdao, suvom zlatu govorio: ’Pouzdanje moje!’; ako sam se radovao svom velikom blagu, što mi je ruka toliko zgrnula; ako sam u sunce gledao dok sija i u mesec sjajni dok putuje; ako mi se srce potajno zanosilo, pa sam im rukom slao poljupce sa svojih usta; i to bi bila krivica što vapi za sudom, jer bih tako porekao Boga sa visine! Elem, ako sam se radovao nad nesrećom dušmanina moga, likovao kad ga propast snađe; nisam dao ustima da zgreše, da mu kletvu prizivam na dušu. Nisu li ljudi iz šatora rekli: ’Ko se još mesa njegovoga najeo nije?’ Pridošlica na ulici noć proveo nije, putniku sam otvarao vrata. Da li sam grehe svoje prikrivao kao Adam, i krivicu krio u grudima svojim; jer sam se prepao velikog mnoštva, strahovao od prezira u rodu, pa se ućutao i kroz vrata ne bih izlazio? O, kad bi me neko čuo! Evo, ovo potpisujem, pa neka me usliši Svemoćni, a evo i optužnice što je tužilac protiv mene podigao! Zar je ne bih ja poneo na ramenu svome, na sebe je kao krunu pričvrstio?