Knjiga o Jovu 30:20-31

Za pomoć ja tebi vapim, alʼ se ne odazivaš; a kada sam stao, na mene si pažnju obratio. U krvnika moga si se pretvorio, silom ruke svoje si me spopao. Vinuo si me da vetar zajašem, rastapaš me u oluji. Jer ja znam da me u smrt odvodiš, u kuću sastanka svih koji su živi. Ali niko ne pruža ruku svoju ruini, makar da za pomoć vapi u propasti svojoj. Zar ja nisam zaplakao radi nevoljnika? Zar mi duša zajecala nije radi ubogoga? Ali kad sam čekao na dobro, zlo je došlo; kada sam se ponadao svetlu, pristigla je tama. Utroba je moja ustreptala i nije se primirila, dani patnje su me zadesili. Pocrneo hodam, ali ne od sunca; ustajem u zboru i vičem za pomoć. Zbratimljen sam sa šakalima, prijatelj sam nojevima. Pocrnela koža je na meni, od groznice cvokoću mi kosti. Moja lira sad je za kuknjavu, a svirala moja za plač narikača.