Bio neki čovek, farisej, po imenu Nikodim, jedan od vodećih ljudi među Jevrejima. On je došao k Isusu po noći i rekao mu: „Učitelju, znamo da si ti učitelj koga je Bog poslao. Niko, naime, ne može činiti ove znake koja ti činiš ako Bog nije sa njim.“
Isus mu odgovori: „Zaista, zaista ti kažem: niko ne može videti Carstvo Božije ako se nanovo ne rodi.“
Nikodim ga upita: „Kako odrastao čovek može da se nanovo rodi? Može li da uđe u utrobu svoje majke i da se ponovo rodi?“
Isus mu odgovori: „Zaista, zaista ti kažem: niko ne može ući u Carstvo Božije ako se ne rodi vodom i Duhom. Telo rađa telo, a od Duha se rađa duh. Ne čudi se što ti kažem: treba da se nanovo rodite. Vetar duva gde hoće. Njegov huk čuješ, ali ne znaš otkud dolazi i kuda odlazi. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha.“
Nikodim upita Isusa: „Kako to može da se dogodi?“
Isus mu odgovori: „Ti si učitelj izrailjskog naroda, a ne znaš to? Zaista, zaista ti kažem: mi govorimo ono što znamo i svedočimo o onome što smo videli, ali vi ne prihvatate naše svedočanstvo. Ne verujete mi kad vam govorim o zemaljskim stvarima, kako ćete verovati ako vam budem govorio o nebeskim? Niko nikada nije uzašao na nebo, osim Sina Čovečijeg koji je sišao sa neba. Kao što je Mojsije podigao na štap zmiju od bronze, tako i Sin Čovečiji treba da bude podignut, da svako ko poveruje u njega ima večni život.
Jer Bog je tako zavoleo svet, da je svog jedinorođenog Sina dao, da ko god poveruje u njega, ne propadne, nego da ima večni život. Bog, naime, nije poslao Sina da sudi svetu, nego da se svet spase njegovim posredstvom. Ko veruje u njega, tome se ne sudi; a ko ne veruje, već je osuđen, jer nije poverovao u ime jedinorodnoga Sina Božijeg. Bog sudi ovako: svetlost je došla na svet, ali ljudi više zavoleše tamu nego svetlost, jer su njihova dela zla. Ko čini što ne valja, mrzi svetlost i ne izlazi na svetlost, da se ne otkriju njegova dela. Ko čini što je po istini, dolazi na svetlost, da se pokaže da su njegova dela učinjena u poslušnosti prema Bogu.“