Jeftaj, Galađanin, je bio silni ratnik. Bio je sin bludnice, a Galad mu je bio otac. Ali Galadu je njegova žena rodila sinove. Kad su odrasli, oni su oterali Jeftaja s rečima: „Ti nemaš nasledstva u domu našeg oca jer si sin druge žene.“ Jeftaj je pobegao od svoje braće i naselio se u zemlji Tov. Tu su se neke ništarije okupile oko njega, pa su s njim pljačkale.
Nakon izvesnog vremena, Amon je zaratio protiv Izrailja. Kad su Amonci zaratili protiv Izrailja, starešine galadske dođu da vrate Jeftaja iz zemlje Tov. Rekli su Jeftaju: „Dođi i budi nam vojvoda, da ratujemo protiv Amonaca.“
Jeftaj odgovori starešinama galadskim: „Niste li me vi mrzeli i oterali me iz doma moga oca? Zašto dolazite k meni sad kad ste u nevolji?“
Starešine Galada rekoše Jeftaju: „Zato smo se sada vratili k tebi. Ako pođeš s nama i ratuješ protiv Amonaca, bićeš glavar nama i svim stanovnicima Galada.“
Jeftaj odgovori starešinama Galada: „Ako me odvedete natrag da ratujem protiv Amonaca, i ako mi ih Gospod preda, hoću li vam biti glavar?“
Galadske starešine odgovore Jeftaju: „Neka Gospod bude svedok među nama; učinićemo kako si rekao.“ Jeftaj je otišao sa starešinama Galada, a narod ga je postavio sebi za glavara i vojvodu. Jeftaj je ponovio sve svoje uslove pred Gospodom u Mispi.
Onda je poslao glasnike amonskom caru rekavši: „Šta imaš protiv mene, te si došao k meni da ratuješ protiv moje zemlje?“
Amonski car odgovori Jeftajevim glasnicima: „Po izlasku iz Egipta, Izrailj je uzeo moju zemlju od Arnona do Jordana i Javoka. Zato mi je sad vrati milom.“
Jeftaj je ponovo poslao glasnike amonskom caru i rekao mu:
„Ovako kaže Jeftaj: Izrailj nije uzeo ni moavsku zemlju, ni zemlju Amonaca. Po izlasku iz Egipta, Izrailj je išao kroz pustinju do Crvenog mora i došao u Kadis. Izrailj je poslao glasnike caru Edoma rekavši: ’Dozvoli mi da prođem kroz tvoju zemlju.’ Međutim, edomski car nije hteo da ga posluša. Poslao je glasnike i moavskom caru, ali ni on nije dao svoj pristanak. Tako je Izrailj ostao u Kadisu.
Nastavljajući pustinjom, Izrailj je zaobišao edomsku i moavsku zemlju i došao istočno od moavske zemlje. Utaborili su se s druge strane Arnona. U moavske predele nisu stupali, jer je Arnon granica Moavu.
Izrailj je poslao glasnike Sihonu, amorejskom caru, caru Esevona, rekavši mu: ’Dozvoli nam da prođemo kroz tvoju zemlju i dođemo na svoje odredište.’ Ali Sihon nije verovao Izrailju da hoće samo da pređe preko njegovog područja. Sihon je sabrao svu svoju vojsku, utaborio se u Jasi i stupio u rat protiv Izrailja.
Gospod, Bog Izrailjev, je predao Sihona i svu njegovu vojsku Izrailju u ruke, te je Izrailj osvojio svu zemlju Amorejaca koji su živeli u toj zemlji. Osvojili su svu oblast Amorejaca, od Arnona do Javoka, i od pustinje do Jordana.
Sad kad je Gospod, Bog Izrailjev, izgnao Amorejce pred svojim narodom, Izrailjem, ti bi hteo da nas izgnaš? Zar ti ne držiš u posedu ono što ti je dao Hamos, bog tvoj? Tako ćemo i mi zadržati sve ono što nam je Gospod, Bog naš, dao da osvojimo. Da nisi možda bolji od Valaka, sina Seforovog, cara moavskog? Da li se on sporio sa Izrailjem? Da li je on ratovao s njima? Kad se Izrailj pre tri stotine godina naselio u Esevonu i njegovim naseljima, u Aroiru i njegovim naseljima, i u svim gradovima uz Arnon, zašto ih tada niste oteli? Nisam ja tebi skrivio, nego ti meni činiš nepravdu ratujući protiv mene. Neka Gospod, Sudija, danas presudi između Izrailjaca i Amonaca.“
Ali car Amonaca se nije obazirao na poruku koju mu je Jeftaj poslao.
Tada Duh Gospodnji siđe na Jeftaja, te on prođe preko područja Galada i Manasije nastavljajući preko Mispe galadske, i od Mispe galadske dođe na Amonce. Tu se Jeftaj zavetovao Gospodu, rekavši: „Ako predaš Amonce u moje ruke, ko prvi izađe na vrata moje kuće da me dočeka kad se vratim u miru od Amonaca, pripašće Gospodu, i toga ću prineti na žrtvu svespalnicu.“
Jeftaj ode k Amoncima da ratuje protiv njih i Gospod ih predade u njegove ruke. Tukao ih je od Aroira do Minita, dvadeset gradova – i do Avel-Keramima. Bio je to veliki poraz. Tako su Amonci bili poniženi pred Izrailjcima.
Kad se Jeftaj vratio svojoj kući u Mispu, u susret mu izađe njegova ćerka igrajući uz bubnjeve. Ona mu je bila jedinica; osim nje nije imao drugih sinova i ćerki. Kad ju je Jeftaj ugledao, razderao je svoju odeću i zakukao: „Jao, ćerko moja! U kakav si me jad bacila! Zar baš ti da mi doneseš nesreću! Zavetovao sam se Gospodu i ne mogu poreći zavet.“
Ona mu odgovori: „Oče moj, svojim ustima si se zavetovao Gospodu; učini sa mnom kako si rekao, jer ti je Gospod dao da se osvetiš svojim neprijateljima, Amoncima.“ Ona još reče svome ocu: „Neka mi se dozvoli ovo: pusti me na dva meseca da idem po gorama s mojim drugaricama, da oplačem svoje devičanstvo.“
On odgovori: „Idi!“ Pustio ju je na dva meseca. Ona je otišla sa svojim drugaricama i oplakivala svoje devičanstvo na gorama. Kada su se navršila dva meseca, vratila se svome ocu, a on je izvršio nad njom zavet kojim se zavetovao. I nikada nije upoznala čoveka.
Otuda običaj u Izrailju da svake godine Izrailjeve devojke odlaze i oplakuju ćerku Jeftaja Galađanina, četiri dana u godini.