Knjiga proroka Isaije 6:1-13

Godine kad je umro car Ozija videh Gospoda kako sedi na visokom i uzdignutom prestolu, a skuti njegovog plašta su ispunjavali hram. Iznad njega su se postavili šestokrili serafimi. Svaki je imao šestora krila: dvama je zaklanjao lice, dvama je pokrivao noge, a dvama krilima je leteo. Oni su klicali jedan drugom i govorili: „Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama! Puna je sva zemlja slave njegove!“ Od glasa onog koji kliče zatresli su se dovraci na pragovima i Dom se napunio dimom. Na to sam rekao: „Teško meni, propao sam, jer sam čovek nečistih usana, i stanujem sred naroda nečistih usana; a Cara, Gospoda nad vojskama, videle su oči moje!“ Tada je jedan od serafima doleteo k meni. U ruci mu je bila žeravica što je hvataljkama uzeo sa žrtvenika. Njom je dotakao moje usne i rekao: „Evo, ovo je dotaklo usne tvoje, i skinuta je krivica tvoja, i oprošten je greh tvoj.“ Zatim sam čuo glas Gospodarev kako govori: „Koga da pošaljem? I ko će poći za nas?“ A ja sam rekao: „Evo mene! Pošalji mene!“ On je na to rekao: „Idi i reci tom narodu: ’Slušaćete i nećete razumeti, gledaćete i nećete videti.’ Otežaj salom tom narodu srce, ogluvi uši njegove, oslepi oči njegove, dok progledaju oči njegove, i pročuju uši njegove, i razbere srce njegovo, i pokaje se i isceli ga.“ Tada sam rekao: „Dokle, Gospodaru?“ Odgovorio je: „Dok su turobni gradovi bez stanovnika, i kuće bez čoveka, i turobne njive za pustošenje, i Gospod otera ljudstvo, i veliko razaranje bude u samoj zemlji. Pa ostane li u njoj desetina, i ona će se vratiti. I biće spaljen kao brest, i kao hrast koji je oboren do panja svoga. Potomstvo sveto iz panja njegovog.“