Knjiga proroka Isaije 42:1-12

Evo Sluge moga, kome sam potpora, izabranika moga, miljenika duše moje. Na njega sam Duha svoga izlio da donosi pravdu narodima. On ne viče, niti buku pravi, na ulici glasa svog ne diže. On ne lomi trsku napuknutu, niti gasi fitilj koji tinja, nego on donosi pravo istinito. On ne tinja, niti slomljen biva dok na zemlji pravo ne uspostavi, a ostrva su žedna njegovog Zakona.“ Govori Bog Gospod, koji je stvorio i razastro nebesa, koji je raširio zemlju i rastinje njeno, koji daje disanje narodima po njoj, i duh bićima koja hodaju po njoj: „Ja, Gospod, u pravdi sam te pozvao, i za ruku te uhvatio; i tebe čuvao i tebe postavio za savez narodu, za svetlost plemenima, da otvoriš oči slepima, da izvedeš iz zatvora sužnje, iz tamnice one što u tami žive. Ja sam Gospod, to je ime moje, i slave svoje drugom dati neću, niti časti svoje kipovima. Što je od iskona, gle, to dolazi; i novosti ja već najavih, pre nego se zbudu činim da čujete.“ Pevajte Gospodu pesmu novu, slavu njegovu od kraja zemljinog, koji morem silazite i što je po njemu, ostrva i svi stanovnici njini. Neka se uskomeša pustinja i gradovi njeni, neka odjekuju naselja kedarska, neka podvikuju stanovnici Sele, neka kliču s gorskih vrhova, Neka slavu svoju daju Gospodu, i hvalu mu najavljuju po ostrvima.