Jevrejima 7:1-28

Naime, ovaj Melhisedek, salimski car, bio je sveštenik Boga Svevišnjega. On je izašao u susret Avrahamu koji se vraćao nakon svoje pobede nad kraljevima, i blagoslovio ga, a Avraham mu je dao desetak od svega. (Melhisedek u prevodu znači prvo „car pravednosti“, a car Salima znači „car mira“.) O njegovom ocu i njegovoj majci, kao i o njegovim precima, ne zna se ništa. Takođe se ne zna ni kad se rodio ni kad je umro, ali pošto je sličan Sinu Božijem, ostaje zauvek sveštenik. Pogledajte samo koliko je veliki onaj kome je naš rodonačelnik, Avraham, dao desetak od najboljeg plena. Doduše, Zakon nalaže da i Levijevi potomci koji obavljaju svešteničku službu uzimaju desetak od naroda, to jest, od svoje braće, iako i oni vode poreklo od Avrahama. Melhisedek nije bio Levijev potomak, ali je dobio desetak od Avrahama i zatim ga blagoslovio, njega kome su data obećanja. Neosporno je da veći blagosilja manjeg. U prvom slučaju, desetak dobijaju sveštenici koji su smrtni ljudi, a u drugom Melhisedek za koga se tvrdi da je živ. I moglo bi se reći da je Levije, koji inače uzima desetak, u stvari dao desetak preko Avrahama, zato što je još uvek bio u telu svoga praoca kada mu je Melhisedek izašao u susret. Ako je, dakle, savršenstvo postignuto posredstvom levitskog sveštenstva, budući da je narod pod njim dobio Zakon, zar bi još postojala potreba da se pojavi sveštenik po redu Melhisedekovom, umesto po redu koji se naziva po Aronu? Naime, gde se menja sveštenstvo, tamo se menja i Zakon. A Isus, za koga je ovo rečeno, pripada drugom plemenu – od koga niko nije služio kod žrtvenika. Jasno je, naime, da naš Gospod potiče iz Judinog plemena o kome Mojsije nije ništa rekao kada je govorio o sveštenstvu. Ovo postaje još očiglednije pojavom drugog sveštenika koji je sličan Melhisedeku. On je postao sveštenik ne na osnovu odredbe koja se temelji na zakonu prirodnog nasleđa, već na sili neuništivog života. Jer Pismo svedoči o njemu: „Ti si doveka sveštenik po redu Melhisedekovom.“ Ukinuta je, naime, stara zapovest jer je bila slaba i beskorisna. A pošto Zakon nije ništa usavršio, uvedena je bolja nada kojom pristupamo Bogu. Ovo je Bog potvrdio uz zakletvu, dok sveštenici ulaze u službu bez zakletve. Ali on je postao sveštenik uz zakletvu Boga koji mu je rekao: „Gospod je dao zakletvu i neće je povući: ’Ti si doveka sveštenik.’“ Samim tim je i Isus postao jamac boljeg saveza. Uz to, mnogi su prestali da budu sveštenici, jer ih je smrt prekinula u službi. Ali pošto Hristos ostaje doveka, njegovo sveštenstvo nikada ne prolazi. On može u potpunosti da spase one koji njegovim posredstvom pristupaju Bogu, jer zauvek živi da ih zastupa pred Bogom. Jer ovakav nam je Prvosveštenik i bio potreban – svet, bezazlen, neokaljan, odeljen od grešnika, i uzvišeniji od nebesa. On ne mora kao Prvosveštenici da prinosi žrtve za grehe svaki dan, prvo za sebe, a onda za narod. Ovo je učinio jednom za svagda prinevši sebe na žrtvu. Zakon, naime, postavlja za Prvosveštenike ljude koji su skloni slabostima, a reč zakletve, koja je došla posle Zakona, postavlja Sina koji je zauvek učinjen savršenim.