2. Mojsijeva 8:6-32

Aron ispruži svoju ruku nad egipatske vode i žabe izađoše i prekriše egipatsku zemlju. Ali i gatari su to isto učinili svojim čaranjem; i oni su učinili da žabe izađu i navale na egipatsku zemlju. Tada faraon pozove Mojsija i Arona i reče im: „Molite se Gospodu da odstrani žabe od mene i moga naroda, pa ću pustiti narod da prinese žrtvu Gospodu.“ Mojsije odgovori faraonu: „Ti imaš čast da mi kažeš kad hoćeš da se molim za tebe, za tvoje dvorane i za tvoj narod, da se žabe povuku od tebe, i tvojih kuća, i da ostanu u Nilu.“ „Sutra“ – odgovori faraon. Mojsije reče: „Neka bude kako si rekao, da znaš da niko nije kao Gospod, naš Bog. Žabe će se povući od tebe, tvojih domova, od tvojih dvorana i od tvoga naroda; ostaće samo u Nilu.“ Kad su Mojsije i Aron otišli od faraona, Mojsije zavapi k Gospodu zbog žaba, koje je doveo na faraona. Gospod je učinio kako je Mojsije rekao: žabe su uginule po kućama, dvorištima i poljima. Na gomile su ih skupljali, pa se zemlja usmrdela od njih. No, kada je faraon video da je nastalo olakšanje, otvrdnuo je srce, te ih nije poslušao, baš kako je Gospod rekao. Gospod reče Mojsiju: „Reci Aronu: ’Zamahni svojim štapom i udari po prašini na tlu, i ona će se pretvoriti u komarce po celom Egiptu.’“ Tako su i učinili. Aron ispruži svoju ruku i udari njime po prašini na tlu. Komarci se stušte na ljude i na stoku. Sva prašina na tlu se pretvorila u komarce po celom Egiptu. Gatari su takođe pokušali da stvore komarce svojim čaranjem, ali nisu mogli. Tako su se komarci stuštili na ljude i na stoku. Tada gatari rekoše faraonu: „To je prst Božiji!“ Ali faraonovo srce je i dalje bilo tvrdo, i nije ih poslušao, baš kako je Gospod rekao. Gospod reče Mojsiju: „Ustani u rano jutro i stupi pred faraona kad dolazi k vodi, pa mu reci: ’Ovo govori Gospod: pusti moj narod da mi služi. Jer ako ne pustiš moj narod, čuvaj se: pustiću obade na tebe, na tvoje dvorane, na tvoj narod, i na tvoje kuće. Egipatske kuće će se napuniti obadima. Čak će i tlo na kome stoje vrveti od njih. Ipak, u taj dan ću izuzeti gosenski kraj, gde moj narod živi; tamo neće biti obada. Tako ćeš znati da sam ja, Gospod, u ovoj zemlji. Tako ću napraviti razliku između tvog i mog naroda. Ovaj znak će se pokazati sutra.’“ Gospod tako i učini. Rojevi obada navale u faraonov dvor i u kuće njegovih dvorana. Sva je egipatska zemlja nastradala od obada. Faraon pozva Mojsija i Arona i reče im: „Idite i prinesite žrtvu svome Bogu, ali tu, u zemlji.“ Mojsije mu odgovori: „Bilo bi neprimereno učiniti tako nešto. Žrtve koje prinosimo Gospodu, našem Bogu, Egipćanima su odvratne. Ako, dakle, na njihove oči prinesemo žrtve koje su Egipćanima odvratne, neće li nas kamenovati? Zato moramo da odemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtve Gospodu, našem Bogu, kako nam je zapovedio.“ „Pustiću vas da odete u pustinju i prinesete žrtve Gospodu, svome Bogu – reče faraon – pod uslovom da ne idete predaleko. Pomolite se i za mene.“ Mojsije reče: „Evo, čim odem od tebe, ja ću se pomoliti Gospodu, i sutra će se obadi udaljiti od faraona, od njegovih dvorana, i od njegovog naroda. Samo da nas faraon opet ne prevari, te ne pusti narod da prinese žrtve Gospodu.“ Kad je Mojsije otišao od faraona, pomolio se Gospodu. Gospod je učinio što je Mojsije tražio; obadi su se udaljili od faraona, od njegovih dvorana i od njegovog naroda. Ni jedan jedini nije ostao. Ali faraon je i ovaj put otvrdnuo srce, pa nije pustio narod.