2. Mojsijeva 16:9-21

Mojsije reče Aronu: „Reci svoj izrailjskoj zajednici: ’Pristupite Gospodu jer je čuo vaše gunđanje!’“ Dok je Aron govorio svoj izrailjskoj zajednici, oni se okrenu prema pustinji, i tada se pojavi u oblaku slava Gospodnja. Tada Gospod reče Mojsiju: „Čuo sam gunđanje Izrailjaca. Reci im ovako: ’Uveče ćete jesti meso, a ujutro hleba do mile volje. Tada ćete znati da sam ja Gospod, vaš Bog.’“ Uveče dolete prepelice i prekriju tabor, a ujutro je rosa bila svuda oko tabora. Kad se sloj rose digao, površina pustinje je bila pokrivena nečim sitnim, pahuljastim, sličnim mrazu po zemlji. Videvši to, Izrailjci su pitali jedni druge: „Šta je ovo?“, jer nisu znali šta je to. Mojsije im reče: „To je hleb koji vam je Gospod dao za hranu.“ Ovo vam je Gospod zapovedio: „Skupite onoliko koliko je svakome dovoljno za hranu. Uzmite po gomer za svakog člana u svome šatoru.“ Izrailjci tako i učine. Neki su skupili više neki manje. Kad su izmerili po gomer, onome koji je skupio više nije preostalo, a niti je nedostajalo onome koji je skupio manje; svako je skupio onoliko koliko mu je bilo potrebno. Mojsije im reče: „Niko da ne ostavlja od toga do sledećeg jutra.“ Ali oni nisu slušali Mojsija, nego su ostavili nešto od toga do sutra. Međutim, to se ucrvlja i usmrdi. Mojsije se razgnevi na njih. To su skupljali svakoga jutra, svako koliko mu je trebalo. Ali čim bi granulo sunce, mana bi se istopila.