2. Mojsijeva 16:4-36

Tada Gospod reče Mojsiju: „Evo, poslaću vam kišu hleba s neba. Neka narod izlazi i skuplja koliko mu je potrebno za taj dan. Tako ću ih iskušati da vidim hoće li slediti moj Zakon ili ne. Šestog dana neka donesu i pripreme duplu meru onoga što skupljaju svakog dana.“ Mojsije i Aron rekoše svim Izrailjcima: „Uveče ćete uvideti da vas je Gospod izveo iz Egipta, a ujutro ćete videti Gospodnju slavu, jer je Gospod čuo kako ste gunđali protiv njega. Ko smo mi da gunđate protiv nas?“ Mojsije produži: „Uveče će vam Gospod dati da jedete mesa, a ujutro hleba do mile volje, jer je Gospod čuo kako mu prigovarate. Vi, naime, ne gunđate protiv nas, nego protiv Gospoda.“ Mojsije reče Aronu: „Reci svoj izrailjskoj zajednici: ’Pristupite Gospodu jer je čuo vaše gunđanje!’“ Dok je Aron govorio svoj izrailjskoj zajednici, oni se okrenu prema pustinji, i tada se pojavi u oblaku slava Gospodnja. Tada Gospod reče Mojsiju: „Čuo sam gunđanje Izrailjaca. Reci im ovako: ’Uveče ćete jesti meso, a ujutro hleba do mile volje. Tada ćete znati da sam ja Gospod, vaš Bog.’“ Uveče dolete prepelice i prekriju tabor, a ujutro je rosa bila svuda oko tabora. Kad se sloj rose digao, površina pustinje je bila pokrivena nečim sitnim, pahuljastim, sličnim mrazu po zemlji. Videvši to, Izrailjci su pitali jedni druge: „Šta je ovo?“, jer nisu znali šta je to. Mojsije im reče: „To je hleb koji vam je Gospod dao za hranu.“ Ovo vam je Gospod zapovedio: „Skupite onoliko koliko je svakome dovoljno za hranu. Uzmite po gomer za svakog člana u svome šatoru.“ Izrailjci tako i učine. Neki su skupili više neki manje. Kad su izmerili po gomer, onome koji je skupio više nije preostalo, a niti je nedostajalo onome koji je skupio manje; svako je skupio onoliko koliko mu je bilo potrebno. Mojsije im reče: „Niko da ne ostavlja od toga do sledećeg jutra.“ Ali oni nisu slušali Mojsija, nego su ostavili nešto od toga do sutra. Međutim, to se ucrvlja i usmrdi. Mojsije se razgnevi na njih. To su skupljali svakoga jutra, svako koliko mu je trebalo. Ali čim bi granulo sunce, mana bi se istopila. Šestog dana su skupili dva gomera po osobi. Svi knezovi zajednice dođu i izveste Mojsija o ovome. Mojsije im reče: „Gospod je zapovedio ovo: ’Sutra je dan odmora, sveta subota Gospodu. Pecite i kuvajte što god hoćete. Sve što ostane, sklonite i čuvajte za sutra.’“ Izrailjci ostave to za sutra, kako im je Mojsije zapovedio. To im se nije usmrdelo, a nije bilo ni crva u tome. Mojsije im reče: „Jedite danas, jer je danas subota Gospodu. Danas nećete naći manu na zemlji. Skupljajte je šest dana, a sedmoga dana, u subotu, neće je biti.“ Ipak, desilo se da su neki iz naroda i sedmoga dana izašli da je skupljaju, ali je nisu našli. Gospod reče Mojsiju: „Dokle ćete odbijati da slušate moje zapovesti i zakone? Držite na umu da vam je Gospod dao subotu; zato vam i daje hranu šestog dana za dva dana. Svako neka ostane gde je; neka niko ne izlazi iz svoga doma na sedmi dan.“ Tako se narod odmarao sedmoga dana. Izrailjski narod je tu hranu nazvao manom. Bila je kao zrno korijandra; bila je bela i imala je ukus medenog kolačića. Mojsije reče: „Ovo je naredba koju je Gospod izdao: ’Napunite jedan gomer da se čuva za vaša buduća pokolenja, da vide hranu kojom sam vas hranio u pustinji kad sam vas izveo iz Egipta.’“ Mojsije reče Aronu: „Uzmi jednu posudu i stavi u nju pun gomer mane, pa je položi pred Gospodom, da se čuva za buduća pokolenja.“ Aron je položio manu pred Svedočanstvo na čuvanje, kako je Gospod zapovedio Mojsiju. Izrailjci su se hranili manom četrdeset godina, dok nisu ušli u zemlju gde su se naselili. Manom su se hranili dok nisu došli na granicu hananske zemlje. (Gomer je deseti deo efe.)