2. Mojsijeva 14:1-12

Gospod reče Mojsiju: „Reci Izrailjcima neka se vrate i utabore pred Pi-Hahirotom između Migdola i mora, nasuprot Vel-Sefona. Utaborite se nasuprot ovom mestu, uz more. Faraon će reći: ’Izrailjci besciljno tumaraju zemljom; opkolila ih je pustinja.’ No, ja ću otvrdnuti srce faraonu, i on će krenuti u poteru za njima. Međutim, ja ću se proslaviti nad faraonom i svom njegovom vojskom. Tada će Egipćani znati da sam ja Gospod.“ Izrailjci tako i učine. Kad su egipatskog cara izvestili da je narod pobegao, faraon i njegovi dvorani se predomisle o narodu. Rekoše: „Šta to učinismo! Pustili smo Izrailjce i oni nam neće više robovati!“ Zato je upregnuo svoja bojna kola i poveo svoju vojsku sa sobom. Poveo je šest stotina najboljih bojnih kola zajedno sa ostalim bojnim kolima po Egiptu. Sva kola su imala zapovednike. Gospod je otvrdnuo srce faraonu, egipatskom caru, te je ovaj krenuo u poteru za Izrailjcima, koji su izašli s uzdignutom pesnicom. Egipćani su se dali u poteru za njima sa svim faraonovim konjima, bojnim kolima, konjanicima i vojskom, i konačno ih stigli kod Pi-Hahirota, nasuprot Vel-Sefona. Kad se faraon približio, Izrailjci su se osvrnuli i opazili da su im Egipćani za petama. U velikom strahu, Izrailjci zavape Gospodu. Onda rekoše Mojsiju: „Zar u Egiptu nije bilo grobova, nego si nas doveo tu u pustinju da pomremo? Šta je trebalo da nas izvodiš iz Egipta? Nismo li ti ovo govorili i u Egiptu: ’Idi od nas, neka služimo Egipćanima! Jer bolje nam je da robujemo Egipćanima, nego da pomremo u pustinji!’“