Knjiga propovednikova 4:1-16

Opet sam razmišljao o svem tom tlačenju koje se čini pod kapom nebeskom: I gle, suze potlačenih, a za njih nema tešitelja! Nema tešitelja za one pod silom ruke tlačitelja. Hvalio sam mrtve, one već preminule više nego žive, koji su još u životu. I od jednih i od drugih bolje je onome ko se rodio nije, onome koji nije video zlodelo koje se čini pod kapom nebeskom. Elem, razmišljao sam o svakom trudu, svakoj veštini u poslu: zbog toga svako zavidi bližnjemu svome. A i to je prolazno i jurenje vetra. Bezumnik prekrsti svoje ruke i onda jede sebe samog. Bolja je jedna puna šaka, a u miru nego obe pune šake u muci i jurenju vetra. Opet sam razmišljao o prolaznosti pod kapom nebeskom: Čovek samac, bez druga, bez sina i brata pored sebe, ali nema kraja njegovom mukotrpnom radu. Oči mu nikada nisu site blaga, pa se vajka: „Za koga ja to radim, duši svojoj uskraćujem sreću?“ I to je prolazno i tegoban je zadatak. Dvojici je bolje nego jednom, jer imaju dobru korist od svog truda. Jer, padne li jedan, drug njegov će ga podignuti. I jao onom koji padne, a nema druga da ga podigne! Elem, toplo im je kad leže udvoje, a kako će se jedan ugrejati? I ako neko nadvlada jednoga, dvojica mogu tog da nadvladaju. Tek, trostruko se uže ne iskida brzo. Bolji je siromašan, a mudar mladić, od budalastog i ostarelog cara što se više ne da savetovati. Jer on je izašao iz zatvora i zacario se, a u svom se carstvu rodio kao siromah. Posmatrao sam sve živo što hoda pod kapom nebeskom i video da pristaju uz ovog drugog, uz mladića koji će ga naslediti. Nebrojeni je sav taj narod, svi koji su bili pred njima. Ali oni što dolaze posle neće mu se radovati. I to je prolazno i jurenje vetra.