2. Knjiga o carevima 7:1-20

Tada Jelisej reče: „Čujte reč Gospodnju: Govori Gospod: ’Sutra u ovo vreme mera brašna će se prodavati za šekel, a dve mere ječma za šekel, na vratima Samarije.’“ A kapetan na čiju se ruku car oslanjao odgovori čoveku Božijem: „Čak i da Gospod napravi okna na nebesima, može li se to dogoditi?“ Prorok odgovori: „Evo, videćeš to svojim očima, ali od toga nećeš jesti.“ A na gradskim vratima su bila četiri gubavca. Oni rekoše jedan drugome: „Zar ćemo sedeti ovde dok ne umremo? Ako kažemo: hajdemo u grad – u gradu je glad; pomrećemo tamo. Ako ostanemo ovde, svejedno ćemo pomreti. Stoga, pođimo u aramejski tabor, pa ako nas ostave u životu, živećemo, a ako nas ubiju, umrećemo.“ Dignu se oni u predvečerje i dođu u aramejski tabor. Kad su došli do ruba aramejskog tabora, tamo nije bilo nikoga. Naime, Gospod je učinio da se u aramejskom taboru čuje tutnjava bojnih kola i topot konja – buka velike vojske, tako da su rekli jedan drugome: „Evo, car izrailjski je unajmio careve hetitske i careve egipatske da nas napadnu!“ Digli su se i pobegli u predvečerje, napustivši svoje šatore, konje, i magarce; ostavili su tabor kakav jeste, i pobegli da spasu sebi život. Kad su oni gubavci došli na rub tabora, ušli su u jedan šator, pa su jeli i pili. Poneli su odande srebra, zlata i odeće, te su otišli i sakrili ih. Potom su se vratili i ušli u drugi šator, odneli stvari i sakrili ih. Tada rekoše jedan drugom: „Ne činimo dobro. Ovo je dan dobrih vesti, a mi ćutimo! Ako budemo čekali do jutra, navući ćemo krivicu na sebe. Stoga, pođimo sad i javimo ovo carevom domu.“ Kad su došli, pozvali su gradsku stražu i javili im: „Ušli smo u aramejski tabor, a tamo ni žive duše, ni ljudskog glasa; samo privezani konji i magarci, a šatori ostavljeni kakvi jesu.“ Stražari pozovu i jave vest carevom domu. Car ustade noću i reče svojim slugama: „Reći ću vam šta su nam Aramejci spremili. Oni znaju da gladujemo, pa su izašli iz tabora da se sakriju napolju, misleći: ’Kad izađu iz grada, mi ćemo ih pohvatati žive i ući u grad.’“ Jedan od njegovih slugu reče: „Neka ljudi uzmu onih pet preostalih konja; i tako će proći kao sve mnoštvo konja u Izrailju, sve ono mnoštvo konja u Izrailju što je izginulo. Pošaljimo ih, pa ćemo videti.“ Pošto su uzeli dvoja kola s konjima, car ih je poslao u aramejski tabor i rekao: „Idite i vidite.“ Kad su došli do Jordana, sav je put bio pun odeće i opreme koje su Aramejci pobacali u žurbi. Glasnici su se vratili i javili caru. Tada je narod izašao i oplenio aramejski tabor. Mera brašna prodavala se za šekel, i dve mere ječma za šekel, po reči Gospodnjoj. A car je postavio na gradska vrata onog kapetana na čiju se ruku car oslanjao, ali ga je narod pregazio na vratima, te je umro, baš kako je rekao čovek Božiji kad je car došao k njemu. Naime, kad je čovek Božiji rekao caru: „Sutra u ovo vreme na vratima Samarije, mera brašna će se prodavati za šekel, a dve mere ječma za šekel“, taj kapetan je odgovorio čoveku Božijem: „Čak i da Gospod napravi okna na nebesima, može li se to dogoditi?“ Njemu je prorok odgovorio: „Evo, videćeš to svojim očima, ali od toga nećeš jesti.“ To mu se i dogodilo; narod ga je pregazio na vratima, pa je umro.