2. Korinćanima 3:1-18

Počinjemo li ponovo da preporučujemo sami sebe? Ili, zar su nam potrebne, kao nekima, pismene preporuke za vas ili od vas? Vi ste naše pismo, zapisano u našim srcima, koje poznaju i čitaju svi ljudi. Vi, naime, pokazujete da ste Hristovo pismo, sastavljeno našom službom, pismo koje nije napisano mastilom, nego Duhom živoga Boga, ne na kamenim pločama, nego na pločama ljudskih srca. Ovakvo pouzdanje imamo pred Bogom posredstvom Hrista. To znači da mi sami nismo u stanju da pripišemo nešto sebi; naša sposobnost dolazi od Boga. On nas je osposobio da budemo službenici Novog saveza, ne slova, nego Duha. Jer slovo donosi smrt, a Duh daje život. Pa kad je služba smrti, slovima urezana u kamen zasjala takvom slavom da Izrailjci nisu mogli da gledaju u Mojsijevo lice, zbog prolaznog sjaja njegovog lica, koliko li će slavnija biti služba koju vrši Duh? Jer, ako je služba osude bila slavna, koliko je onda slavnija služba koja donosi pravednost? Zaista, ono što je bilo slavno nije slavno kad se uporedi sa slavom koja ga premašuje. Jer, ako je ono što je prolazno bilo slavno, koliko li je slavnije ono što traje zauvek? Budući da imamo ovakvu nadu, govorimo sasvim slobodno. Mi nismo kao Mojsije koji je stavio pokrivalo preko lica da Izrailjci ne bi gledali svršetak prolazne slave. Uprkos tome, njihov razum je otvrdnuo. I sve do današnjega dana, kada se čita Stari zavet, pokrivalo se ne uklanja, zbog toga što samo u Hristu može da se odstrani. Tako i danas kad se čita Mojsijevo Petoknjižje, pokrivalo zastire njihovo srce. Ali ako se neko obrati Gospodu, pokrivalo spada. Gospod je Duh, a gde je Duh Gospodnji, tu je sloboda. A svi mi, koji otkrivena lica odražavamo slavu Gospodnju, Duhom se Gospodnjim preobražavamo u njegov lik, iz jednog stupnja slave u drugi.